27. Marta sam krenuo za Kathmandu. Agencija Himalayan guidnes.
Ekipa: Drago, Bleka, Šlagi i Čele.
Hotel Vajra; joga odmaralište, Center of healing. Hotel zidan Baktapurskom ciglom, okružen parkom tropske šume sa ponekim majmunom u prolazu i sa stalnim usklicima ptica. Sala sa joga časovima; Pogled na obližnji Swayambhu hram na vrhu brda; Svetska kulturna baština. Šetanje Thamelom i već poznati likovi uličnih svirača i prodavaca nekih drangulija;
Posle dva dana minibus za Tato Pani, poznati granični prelaz, Zangmu; onda dalje Nylam. Hotel 4 sprata, predivno čisto sređeno. Oduševilo me je brdo 4-5 jastuka na krevetu, penasti, meki, lako prilagodljivi. Iste takve sam sretao u USA hotelima i oduševljavao se udobnošću spavanja. Sada pomislim: pa to su isti takvi jastuci; sledeća misao: pa da, to oni proizvode po USA standardima za izvoz njima, a i za sebe. U dvorištu priča sa jednim likom, kinezom; pitam: čiji je ovo hotel; kaže: moj, i počne priču o gradnji hotela, radu hotela. Na izgled sasvim običan čovek ima moderan hotel, građen u tibetanskom stilu; sve prikladno i prilagođeno za ugodan odmor i boravak.
Obilazak srednjevekovnog manastira poviše grada, poznate staze, ulice, treći put; grad se menja, napreduje, gradi se; putevi su prvoklasni, asfaltni sa armirano betonskom pločom kao podlogom, širokim betonskim kanalima za odvod vode. Preko takve betonske konstrukcije 10-ak sm asfalta i gotov put. Za pet godina vidan napredak. Na putu za Tingri Prevoj Lalung la 5050m i Tong la pass 5150m. U Tingriju nova škola na sprat; 700km širokog asfaltnog puta za Lhasu.
Sledećeg dana nastavljamo za Rongbuk Everest BC. Bezbrojnim serpentinama penjemo se i penjem na 5000m; Manastir Rongbuk; najvišlji verski objekat na svetu. Osnovan u 8. veku posvećen Padmasambavi i od tada radi neprekidno. Prekoputa je moderan Everest hotel sa restoranom i ogromnim prozorom, ceo zid od stakla, sa veličanstvenim pogledom na Everest North side.
Nastavljamo u BC. Čeka nas podignut dining tent, vruć čaj, dobropdošlica naših šerpasa. Bazni kamp je ogroman šljunkovit plato. U širokom prstenu na oko 500m razdaljine okružuju nas brojna vojna vozila različite namene, sa antenama, transporteri za smeštaj vojnika. Ne dolaze do nas, ne diraju nas. Ekipu nam pojačavaju dva Taiwan i jedan Bangladeš penjač, Musa Ibrahim.
Većinom poznati šerpasi. Na 500m ruski šatori agencije 7 Summit Aleksej Abramski; komforni 20m dugački. Pre ulaska u BC je vojni Check point. Turisti i lokalci mogu dotle doći. Valjda je dalje pogranični pojas.
9. Aprila je Nepalska Nova godina 2063; malo bolja večera, torta, i u 21 na spavanje. Ne sede celu noć da je čekaju.
Puđa; Svečani dan, molitva Everestu. Lama čita, čita, a onda mu zazvoni telefon; prekida i normalno priča sa nekim. Posle par minuta nastavlja molitvu. Zgledamo se; da li će on to lepo očitati, da nam nešto ne pokvari, pa da nas Čomolumgma, ne pusti na vrh. Molitva traje, traje par sati. Onda pauza, posluženje, tibetanski čaj, keksevi, pivo; malo prošetamo, sa strane tiho porazgovaramo, slikamo; molitva se nastavlja, povremeno dudnjava bubnja, činela. Sve ležerno opušteno u prijatnoj atmosferi. Ceremonija je na otvorenom, pod vedrim nebom; valjda tako bolje dolazi do vrhovnog Boga svih planina. Onda u jednom momentu lama prestaje sa čitanjem, ustaje, odlazi pedesetak metara dalje i mokri (?!) onako na otvorenom bez bilo kakvog zaklona. Majko mila, šta ovaj radi?! Skrnavi ! Ako nam propadne ekspedicija biće to zbog ovoga. Gledam šerpase; ne reaguju, ništa se ne dešava; možda je baš i tako, sve to normalno, prirodno. Vraća se, produžava kao da se ništa nije desilo.
Onda se podižu i razapinju molitvene zastavice, nanizane na dugačkim kanapima, da prekriju ceo naš logor, sve šatore, da nas štite. Svi pomažemo, učvršćujemo. Lama nam sa blagoslovom, svakome pojedinačno vezije oko vrata žut svilen konac. To se strogo čuva tokom cele ekspedicije. Veselje, pa malo pića, kukuri (brendi od kruške), slikanje, muzika, pesma, svi zagrljeni u kolu igramo.
Sutradan stiže 50-ak jakova i naša oprema kreće dalje prema ABC 6300m. Scena za dokumentarni film; autohtoni tibetanci u svojoj tradicionalnoj odeći, najsnažniji primerci jakova, užurbanost, vreva, pakovanje, merenje burića, džakova. Vesela atmosfera; idemo korak dalje, i mi polako za njima. Kamp je ispod North col-a. Šerpasi su već podigli šatore, kuhinju, odmaranje, adaptacija na novu visinu.
Posle dva dana idemo u C1 North col 7000m. Prvo ledenim glečerom, a onda sve strmiji i strmiji uspon. C1 je postavljen; odmaramo, spavamo. Sve je ok.
Sledećeg dana šetnja još oko 200m, do mesta gde obično počinje korišćenje kiseonika.
Vraćamo se u C1, skupljamo svoju opremu i nazad u ABC na spavanje.
Sledećeg dana silazimo u BC 5300m; ‘civilizacija’
Kineski tim skuplja otpatke po kampu sa džakovima, rukavicama. Malo sam zbunjen. To je pravilno; treba i mi to da radimo.
9. maja velika party igranka u 7 summit kampu kod Rusa. Pozvali su sve timove da se družima, da budemo jedan tim, jer kod nas nema takmičenja niti protivnika; svi idemo složno zajedno, jedni druge pomažemo. U našem sportu važi samo: jesi li bio na vrhu.
Upoznao sam Jordan Romero, dečak 13 god koji nastoji da bude najmlađa osoba na svetu koja je popela Everst. Tu je sa tatom mamom, dve sestre i 5 šerpasa. U diskusijama većina nas ne podržava taj vid podvižništva, jer su mlađi ljudi senzitivniji i jako osetljivi na visinsku bolest. Za juniore je to mnogo veći rizik nego za senior. Čemu toliki rizik da se istakne i bude prvi po cenu života. Vrh nije važan, važan je život.
Susreti sa decenijskim penjačima Himalajskih vrhova,
Onda čekanje povoljnog vremena za penjanje vrha.
Na vrh prvo izlazi kineski tim. Takvo je pravilo, a mi sutradan.
U timu imamo dva Tajvanca koji više vremena provode sa Kinezima, a onda predveče dođu kod nas ljuti, nerviraju se kako oni tamo ništa ne rade, ne fiksiraju uže za vrh, a dani prolaze.
Vreme se menja, dan dva lepo, pa 4-5 dana vetar, oblaci; i tako 15 dana. Za ekspediciju treba strpljenje, nervi, dobra knjiga, dobra muzika, dobro raspoloženje i pozitivna energija. Nekada se vrh ne popne, planina se ne otvori; zato je toliko važna puđa.
I onda pokret. Molitva pa put pod noge u ABC.
Sledeći dan u C1; pada sneg. To je bolje. Za niže visine nam ne treba puno lepo vreme.
Sutradan sunce. Otvorio se ‘prozor’ za vrh. U cik zore krećemo u C2 7800m. Na pola puta uzimam bocu sa kiseonikom. Sigurnije je. Onda krv ima zasićenje hemoglobina oko 95%.
Oko ručka stižemo u C2, odmaramo. Vidik je prelep; kineska strana Himalaja.
Spremajući hranu Phu taši me pita, jesam li ja doctor. Odgovaram potvrdno. Gestovima čuđenja kaže: da sam ja doctor ne bih ovo radio. Nije mu jasno što idem u planinu.
Sutradan kamenitim grebenom C3 8300m. Sve lepše i lepše. Ručak, campa, ovsena kaša sa kečapom; lako se vari, daje dobru energiju. Leškarimo, odmaramo.
Dogovor je da na vrh krenemo u 22 sata. Međutim već u sumrak počinje da me požurije da krenemo ranije, da ne bude nekog zastoja na užetu, da stojimo i čekamo. U pravu je. Popeo je Everest 5 puta. Krenuli smo među prvima.
Po mraku stižemo do ‘mushroom’ kamena pečurka, orjentir kada se izađe na greben vrha. Onda put skreće desno ivicom grebene. Odmor desetak minuta.
Zatim First step, neki kameni blokovi od po 2-3 metra. Posle par stotina metara Second step – vertikala oko oko 40-ak metara, sa 2 manje lestve po 2-3 metra u početku, a onda jedna vertikalna od oko 6 metara. Na kraju te lestve još oko 3 metra izvlačenja na mišiće do zaravni.
Zastrašujuće. Kada sam pogledao nadole, u podnožju pored lestvi je na leđima ležao leš, gledao u mene širokim ‘osmehom’ sa vidljivim zubima. Taj lik mi se i sada u snu nekada javi.
Posle par stotina metara Third step, vertikala oko 10m. Samo uže bez pomagala. Do pola sam mogao, a onda umor ruku, nema snage u mišićima. Phu Tashi me bodrio, rukom odozdo u zadnjicu gura. Posle par metara bio je manji nagib i uspeo sam da se ispenjem na malu zaravan.
Zadihan sedam par minuta da nadoknadim kiseonički deficit.
Onda dalje. U jednoj traverzni je bio tako mali oslonac, oko 4-5cm; da sam par metara išao na pola krampona. Ispod sam video neko staro uže na kome je visio i na vetru se ljuljao neki lik, ko zna koliko već godina tu.
I dalje polako korak po korak lagano. Još je mrak. Minimalno počinje rumenilo neba na istoku. Ispred mene šerpas Kami. Sledim ga, gledam njegove korake, dišem polako, izbegavam svaki suvišan pokret, štedim energiju. Jednog momenta on staje. Gurkam ga: ajde dalje, što si stao. Malo se okreće kaže: Pa na vrhu smo. Stigli smo. U meni čuđenje. Vrh ! Činilo mi se da treba još da se ide. Moja predstava vrha je bila drugačija. Na vrhu sam video gomilu molitvenih zastava, raznoraznih ličnih i verskih predmeta, amajlija, Video sam pravoslavnu ikonu 50-ak cm Neko izneo na vrh i ostavio da tu večno stoji.
Onda slikanje u mraku. Stigli smo oko 5 sati 23. Maj 2026. Na vrh sam izneo zajedničku sliku žene ćerke i sina. Slikanje sa zastavicama zemlje, grada, kluba.
Komplikovano je slikati sa perjanim rukavicama. Skinuo sam ih i bio u tanjim pamučnim, dok me šerpas nije video. Počeo je da viče: frostbite ! Promrzline. Morao sam odmah da ih navučem.
Na vrhu bih se šetkao bar još pola sata. Počeli su da stižu penjači sa južne, Nepalske strane. Phu Tashi je počeo da me tera da odmah siđemo, da krenemo. Šta sam bio, 20 minuta na vrhu. Krenuli smo. Postalo je vidljivo i čeona lampa nije više trebala.
Gledao sam kuda gazim, da se ne sapletem. Posle pola sata pojas je počeo da mi spade, da mi se spušta niz zadnjicu i da mi smeta. Kao da se razlabavio. Kazao sam šerpasu. Počeo je opet da viče: šta si to radio, kako si ga razlabavio; Podizao je, zatezao pojas, gunđao. Ali nisam ništa dirao, Nisam imao nuždu, nisam ga otkopčavao. Posle sam ukapirao da sam dehidrirao. U završnom usponu potroši se oko 18 000 kalorija na fizički napor, zagrevanje organizma i izgubi oko 2-3litra tečnosti, jer na toj visini i atmosferskom pritisku oko 280 mBara tečnost daleko lakše isparava i lako dolazi do dehidratacije, gubitka volumena krvi i iscrpljenosti.
Sišli smu u C2 i tu spavali. Bio je rizik pogoršanja vremena. Te noći je grmelo i palo oko 20cm snega. U C1 šatori su bili do pola zatrpani.
Odmarajući u C1 video sam kako sa vrha dolazi Jordan Romero. Čekale su ga majka i sestra. Druga sestra ga je čekala u ABC
Opet smo bezbedno sišli u ABC. Ozarena lica; kao da smo došli kući. Ima kuhinja; jakovi mogu dovde doći i pomoći. Dva dana smo tu odmarali dok smo se svi prikupili, šerpasi spustili opremu. Zajednička slika nas koji smo popeli Mt Everest.
Sledećeg dana došli su jakovi i karavan je krenuo u BC
Opet veselje, torta sa natpisom: uspešan uspon Mt Evereset 2010.
