30. Mart 2014.

Juče sam stigao u Kathmandu.
Krenuo sam u petak 28. u 16h 30 a stigao sutradan u isto vreme (i nije preko Sveta)
Vozio me je Etihad; video sam spotove o Srbiji- od Abu Dabhia do Nepala. (a mi sve nešto sumnjamo) oni kažu: to su naši partneri “Air Sebia”

Stvari su uredno stigle; Pemba manager me je čekao na Tribhuvan aerodromu; smestio sam se u hotel Norbu Linka u Thamelu
Uveče su stigla i dva bureta sa opremom koja su me čekala u Mingma’s magacinu.

Danas sam zanovio deo opreme: nove perjane pantalone; čeona lampa se pokvarila; zamenio čizme za pola broja veće; kupio orahe za BC…
U 17h je dolazila Billy da me prijavi kao ekspediciju. Posto sam sam iz Srbije mogu je nazvati po sebi; nazvao sam je “Dr Dragon expedition Serbia” (ovde me mahom zovu Dragon – zmaj; popularan lik u njihovoj mitologiji) …
Pitao sam za Miss Holly – g-dju koja je ranije vodila evidenciju o Himalajskim ekspedicijama. Kaže da je dobro, da ima 90god, još radi; dosta je umorna ali u glavi bistra.

Završio sam pakovanje: dva bureta idu pravo u Num, odatle helio u BC; ranac samnom; transportna vreća sa opremom za spavanje; nju nose porteri. Sve sam završio ( a nema 24h kako sam ovde došao)
To mi je oprema za celu ekspediciju. Ako covek nešto zaboravi, neku sitnicu, recimo grickalicu, to je onda problem, jer tamo nema gde da kupiš…
Ekipa je delom poznata, delom ima novih likova iz Japana, Kine, Kanade… ukupno 35. Veliki tim za takvu planinu. Obećava uspeh

Kathmandu se sporo menja. I dalje je gužva i neopisivi haos na ulicama, samo što sada po malo trube i nerviraju se kad stane saobracaj. Ranije su u “nirvani” cekali da se raskrci.
U ime ekipe sam išao u Minsitarstvo Turizma – sa Mingmom. Primio nas je neki boss – shef za davanje penjačkih dozvola – neki pomoćnik; dao mi vizit kartu i rekao “Ako mi nesto treba da mu se javim”

Danas je festival – konjičke trke… hiljade ljudi koje dokono čekaju dogadjaj i žure u prazan hipodrom u centru grada.

Ručao sam supu od povrća i pirinač sa povrćem i jajetom preko (video sam kako dovoze meso na riksi, tamo gde stoje noge) Ovde mesare nemaju frižider, sveže prasiće premazuju jodom kao zaštitu od muva; Meso se kupuje sveže, od tog dana i sprema isti dan. Ne jedu hranu od juče.

Kupio sam Nepalski broj telefona, jer me celo jutro zovu pacijenti i zakazuju preglede.
Ove godine imam i satelitski telefon pa ću se javljati SMS-om.

Spreman sam za Start. Popio sam Everest beer 650ml i sada ću na spavanje. Ovde posle 22h ni kafane ne rade. Nepalci spavaju, svetla su pogašena, samo izbezumljeni zapadnjaci tumaraju gradom i čude se zašto nigde nikog nema.

Ujutru u 8h 30 letimo na istok Nepala u Tumlintar..

Ekspedicije su interesantne, dinamične, pune adrenalina, neizvesnosti (drugačije od industrijskog turizma) Kao lavirint, ne znaš na raskrsnici tačno na koju stranu da kreneš, ne vidiš put iza krivine i ne znaš jasno kraj puta, ni kada ćeš se vratiti, a podsvesno i da li ćeš se vratiti.

Mnogo Vas pozdravljam

Čele

31. Mart 2014.

Stigli smo avionom u Tumlitar. Lučno Indiana Jons sletanje.
Sada idemo džipom u Num 1800m.  Spavamo u kući Mingmine sestre; Naspramno se vidi selo Valung iz koga su naši organizatori: Mingma Šerpa, Dawa Sherpa i Tashi Šerpa. Najmlađi brat Pasan radi u ofisu.
Pošto znam put vodim Mr Innigo iz Španije Mss Naoko iz Tokija.
Sve je OK

2. April 2014.

Stigli smo helikopterom u Jangle Karka 3640m. Jedo predivno prelepo mestu, zaravan, pašwak u planini okružen četinarski šumama. U pozadini snežni obronci Makalua.
Sve je OK.
Ovde je kraj civilizacije, do prvog sela ima 4 dana hoda.

Pozdrav
Čele

5. April 2014.

Stigao sam sa prvom grupom, nas pet, u Hilari Base camp 4800m.
Danas sam napravio 1200m uspona; biće da sam dobro naoštrio za ovu godinu.
Malo sam preterao sa usponom; pre 7 dana sam bio na nivou mora; ili da malo prikočim; nisam ja ovde najjači.
Za sada sve ide dobro.
Mnogo pozdrava svima koji ponekada pomisle na mene.
Pozdrav
Čele

12. April 2014.

Stigao sam u Advanced BC 5700m za 6h od BC 4800m.
Kada sam pošao puls mi je bio 67/min, a saturacija O2 97%, kao kod kuće.
Everithing OK Kako idem višlje sve mi je bolje i lepše.

Mnogo pozdrava

21. April 2014.

Danas sam sišao sa C2 6700m, gde sam prošle godine odustao.
Tu sam prespavao i nemam nikakvih problema.
Za sada dobro vuče uzbrdo.

Srećan Vaskrs
Čele

26. April 2014.

Sve je dobro.
Everest je zatvoren pa neke grupe prelaze ovamo.
Susreti sa prijateljima sa ranijih uspona.
Večerao sam sa Mike Hornom, neverovatan lik sa Discovery – prepešačio Jučni pol, plivao niz Amazon, Pešice prešao Sibir, Grenland Kanadu – obišao Severni pol…

družim se sa Ferran La Tore… španski čuveni alpinista. Prvoga dana po dolasku u BC, došao je da mi se požali da cela ekipa ima diareu, da su svi bolesni. Dao sam mu kutiju Bulardia da podele. Sutradan je došao sa neverujućim izrazom lica. Uzbuđeno je pitao: je l’vi srbi imate neke atomske lekove, čime se vi to lečite. Ukočio sam se; šta je bilo. Kaže. Svi su dobro, svi su ozdravili. Neverovatno, koji su to lekovi. Bulardi je nova vrsta probiotika; kod nas se koristi 4-5 meseci. Delovao je super.

1. Maj 2014.

Danas sa sišao sa Makalu la 7400m.
Spavao sam normalno bez boce O2.
Uspon je težak-bar 200m samo led i kamen ali zato je vidik prelep:Tibet, Everest…Himalaji

5. Maj 2014.

Umro je možda najjači od nas; oficir UN iz Ženeve, 42g, Mr Janek; prošao sve obuke i bio u svim žarištima Sveta… ali planina je jača i ne prašta gordost.

Išao je sam bez šerpasa, bez drugara.

U C2 je pomogao jednom kanađaninu koji ima Diabetes, insulinsku pumpu i nije mu bilo dobro. Ubeđivali smo ga radio vezom da je rizično, da je ta pumpa pravljena za normalnu nadmorsku visinu, uobičajenu temperature a ne za ekstremne uslove, i da mu to sigurno ne meri dobro i ne radi dobro. Ima dvoje dece. Ubedio sam gad a se vrati. Janek je produžio sam.

Spavao je u C3  2 noći; plan mu je bio da popne bez kiseonika i da treba dobro da se adaptira.

Treći dang a je video Feran la Tore; rekao mu: Ajde da siđemo, kašlješ, nije ti najbolje. Kaže: malo sam se prehladio, Feran je sledećeg dana došao u BC a Janek je i dalje bio sam u C3. Četvrti dan se više nije javljao. Peti dan Dava je rekao šerpasu uz C2 da ode u C3 i vidi šta je sa njim. Šerpas se oko podne javio, kaže da je bez svesti, raskopčan, jedna čizma van šatora, jedva diše; Visinska bolest, edem pluća. Uzbuna. 5-6 šerpasa kreće u C2; Sutradan u C3; spuštaju ga vukući. Javljaju iz C2 da je mrtav. Kažem da probaju kornealni reflex, da mu otvore kapak u tkaninom čačnu oko; da li trepće. Ne trepće. Da mu stave naučare pod nos; da li magle; Ne magle. Mrtav je. Katastrofa. Da ga spuste vukući niz glečer. Spustili su ga do mraka do iznad BC, na zaravan na kraju glečera, odakle može helihopter da ga evakuiše.

Onda sam video potresnu scenu; šerpasi su izbezumljeni isšpred puđe molili, kadili se dimom, terali zle duhove, preplašeni jer su bili u dodiru sa mrtvacem celoga dana. Taj izraz lica, taj strah na licu i očima mi se duboko urezao.

Sutradan dolazi Tashi šerpa, brat Migme. Čovek je važna ličnost; sekretar UN u Ženevi.

Odredili su me da prisustvujem popisu njegovih stvari, pasoša, novca, ličnih dokumenata, da ih spakujemo za predavawe porodici. Sutradan je došao helihopter i odvezao.

Mislim da je moja uloga doktora BC  korektno odrađena. Ali ipak desilo se nešto za mene poražavajuće. Kada su u C2 shvatili da je umro, otvorili su prvi šator, našli najjaču vreću za spavawe i u nju ga spakovali. To je bila moja vreća, Hardwear; dao sam 500 Eura za nju, nova jaka. Sve ja to razumem, nesreću, umro je čovek, ali nem vreću, kakop ću dalje, ne mogu da penjem. Žalio sam se Tashiu. Smeškao se. Rekao je da će mi dati svoju vreću. Sledećeg dana Tashi je napustio BC i ostavio mi svoju Kailash vreću; moja je bila bolja. Ova je mala tesna. Moja je bila toplija, jača, kvalitetnija.

Druženje u BC je bilo izvanredno. Indijci sup o ceo dan slušali muziku. Ritam daje energiju.

Uveče smo gledali Bolivud filmove na laptopu sa titlom na engleskom, zamotani u vreće za spavanje, ćebiće, šćućureni. Arjun je divan momak, godište mog sina, najmlađi je indijac koji je popeo Everest, a popeli smo istoga dana, on sa juga, ja sa severa. U timu je bila Krushna Pati, takođe najmlađa indijka koja je popela Everset; Ishan Shud; divni mladi veseli ljudi koji su nas zabavljali po ceo dan. U dining tentu je uvek bilo veselo. Jednog momenta Injigo iz Asturiasa je odjednom počeo da viče: I like music ! But this is to much ! Naravno smeh.

Debashish is Kalkata Bengal gotovo da nije razgovarao sa ostalim indijcima. Shvatio sam da je profesor matematike i da radi u poreskoj službi u Kalkuti. Pokazivao mi je da piše knjige o Himalajima na bengalskom jeziku. Znao sam ga od ranije, Peli smo Kanchenjungu 2011.

Moj šepas je bio Boka Lama, to je viši stepen budističkog stepena sveštenika, shvatio sam kao regionalni Lama za Makalu region, kao kod nas protojerej stavrofor, šef drugim sveštenicima. Privilegija ekspedicije je biti sa takvim čovekom, jesti, spavati u istom šatoru, družiti se i kopirati ga mesec dana; smirenost, samopoudanje. Kada je jednom između C3 i C4 naišao oblak da nismo videli ni 5m ispred sebe, kada smo u 5 pogrešnih koraka mogli skrenuti sa puta, bio je smiren, staložen, nikada panika, nikada haotično ponašanje, uvek celomudrenost, mindfulness; Mesec dana druženja sa takvim čovekom daje duhovno bogatstvo.

Kada smo bili bloizu vrha u French couloir-u nije bilo fiksnog užeta. Išli smo sami nas dvojica u navezu; tri koraka on, pa stana, pa tri koraka ja, pa stanem, opet tri koraka on, pa tri koraka ja. Tako smo korak po korak popeli vrh. Boka lama je znao put. Bar dva puta je popeo Makalu (to mu je tu iznad sela) Tako smo i sišli. Za nama su stigli kanađani.

Neki su promašili put. Arjun sa indijskim timom je zalutao u kamenom kršu završne stene; tumarali ceo dan i sišli ne popevši vrh. Naravno bes i ljutnja u ekipi.

Na jednoj ledenoj kosini, 15-ak metara čistog leda, Mike Horn me je posavatovao kojom stranom da idem; poslušao sam i popeo tu deonicu; bez saveta prijatelja čovek može i da strada. 

25. Maj

Vratio sam se kući.
Nisam nikome javio kada ću doći, jer je nedelja; avion je sleteo u 5h 30min – nije lepo da me bilo ko čeka na aerodromu, jer bi to značilo da ustane u 04h… ovako je lakše – mini bus do autobuseke stanice; zatim u 07h autoputem za Kragujevac i u 09h – kod kuće; žena pije kafu na terasi; Iznenađenje !  Eno ga Čela ! Stig’o Čela !  Nikoga nisam mučio, nikoga nisam maltretirao.
Još po malo kašljem – (pre 7dana sam bio na vrhu)
Dobro sam – nisam izgubio na težini,živahan sam – Imam novu frizuru.
Sve u svemu: espedicija se uspešno završila: popeo sam vrh 8463h. Vratio sa zdraviji i jači nego što sam bio. Stekao sam nekoliko novih prijatelja: Arjun Ishaan… Imam sve prste, uši, nos… ništa mi se nije smrzlo.
Odradio sam Makalu, onako sa iskustvom, polako, slowly, slowly…

Videćemo se ovih dana. Spremiću prezentaciju uspona.

Mnogo Vas pozdravljam i radujem se ponovnom viđenju.

Dr Čele

18. Maja 2014 u 7h i 30min planina Makalu 8463m mi je dozvolila da se popnem na njen vrh.
Uspon je bio prilično težak, kao i silazak.
Sada sam u BC potpuno zdrav.
Pozdrav