Krenuli smo 2 Septrembra. Uzbuđenje, neizvesnost. Moj prvi vrh preko 8000m. Da li ću ja to moći; da li moj organizam ima sposobnost da to podnese. Peo sam Akokagvu, skoro 7000m;

Ekipa: Dragana Rajblović, Marko Nikolić, Basar Čarovac, Ilija Andrejić, Dragan Petrić, Petar Pećanac Šime Grdović i Dragan Jaćimović leader,

Prvi put u Katmandu. Vreva; ulice pune naroda; Sve ide: rikše, bicikle, kamioni, kola, milion motora, milion pešaka, krave, kerovi… Nema trotoara, samo put između zgrada; svi se mimoilaze, strpljivo, nema guranja, nerviranja. Začepi se saobraćaj, niko ne trubi, mirno čekaju, proći će. Nema nervoze. Nema semafora, nema pešačkog prelaza, nema obeleženih traka. Kreću se slobodno, prelaze ulicu gde im se sviđa. Prašina; mnogi nose maske zbog zagađenja. Drugi neki svet; svi opušteni, često nasmejani.

Hotel Thamel, uličice, dućan do dućana, roba od poda do plafona, više kao magacin sa prolazom u sredini. Vegetacija tropska, bujna, večito zelena. Ovde nema zime. Sve je neobično; skele na građevinama od bambusa,

Upoznajem Miss Holly g-đu od preko 80 god koja decenijama vodi evidenciju o popetim vrhovima.

Živi u Katmandu.

Ručamo na vrhu 6-spratne zgrade, Restoran Athenas sa panoramom grada.

Posle dva dana krećemo za Tato Pani – banja na granici sa Kinom. Polja pirinča. Deca na sve strane. Kroz koje god mesto prođeš ulice pune ljudi.

Granični prelaz Zangmu, klisura sa mostom koji spaja Nepal i Tibet. Velika zatvorena gvozdena kapija; Otvara se u 10 sati. Čekamo. Vidi se druga strana; Kineski vojnici imaju jutarnju gimnastiku, viču, vežbaju kung fu, da mi vidimo. Most se prelazi pešice; Vozila ne prelaze preko mosta. Sva roba se pretovara i prenosi na leđima. Dok prelazimo most sa kineske strane nas snima velika filmska kamera. Na kraju mosta kućica iz koje proviruje vojnik. Samo je nešto izbacio i uperio mi u čelo. Uplašio sam se; Posle sam shvatio da mi meri temperaturu, da im ne pređe neko bolestan. Dalje ulazimo u zgradu kao aerodromski terminal; skeniranje stvari, elektronska provera pasoša, visoko tehnološki organizovano. Svi uniformisani, opeglani, zategnuti sa belim rukavicama; kontrast prema aljkavosi i prljavštini na nepalskoj strain, gde čučnu i vrše nuždu u kanal sa vodom pored puta. To je sve normalno, fiziološka potreba, pa to svi rade i šta je tu neobično.  

Čeka nas džip Toyota, lep nov. Po troje se smeštamo u svaki džip. Lepi udobni, novi. Imaju žute tablice; kasnije sam shvatio da su službeni. Serpentinama idemo 7-8 km do grada Zangmu. Vozač pušta cijučuću muziku. Dragana traži da ugasi. Nije poslušao; malo je smanjio.

Grad je na strmoj padini sa kućama jedna iznad druge. Jedna ulica kojom se provlače kamioni za Tibet, stado ovaca, motori, između tezgi sa robom ispred radnji.

Sutradan stižemo u Nylam 3500m

Grad sa konzervama muškatli na prozorima i veš koji se suši na šteklicama okačenim na saksije; prodaja svežeg mesa raspoređenog na kartone na zidić gradskog trga, gomila krupnih kerova koja vreba sa 2-3 metra daljine.

Petnaestak dokonih kibicera oko zaključanog džipa, pokušavaju šrafcigerima da malo spuste staklo, provuku žicu i otvore sa unutrašnje strane. Penju se sa raznih strana, menjaju metode, sufliraju, navijaju, dok nisu razvalili staklo i ‘uspeli’. Graja, komentari, operacija je uspela. Podizač stakla više ne radi, moraće na popravku.

Kerovi ko telići mirno spavaju na sve strane po trgu. Ima ih svuda. Čime se hrane te tolike lutalice nije mi jasno. Strah me je od njih.

Ulice su okićene budističkim molitvenim zastavicama: crvene bele plave žute i zelene.

Muškarci sa pletenicama povezanim crvenim koncem u kićanke, zift crne kose;

G-đa iznela lavor, termos vruće vode i pere kosu pred kućom, na trotoaru na ulici, sasvim normalno, tako se to radi.

Bele kuće, prozori oivičeni zelenom farbom a iznad prozora sims sa spolja okačenim žutim zavesicama; na  prozoru jakovi rogovi. Deluje lepo živopisno, a šta simbolizuje ne mogu da razumem.

Neveliki Budistički hram, ko zna koliko star, onako izvorno od pre više vekova. Nerazumljivi simboli sigurno originalni, starotibetanski bez bilo kakvog modernizma i uticaja novih ideja.

Unutra, kao na oltaru Guru Rinpoče osnivač tibetanskog budizma 5. vek. Leprša otsjaj više desetina čašica sa parafinom kao sveće, g-đa koja u tišini to održava da sve gore. Mnoštvo fresaka na zidu koje ne razumem. Svetci i događaji iz mitologije. Ormar sa staklenim vratancima i desetinama staroreligijskih svitaka. Sve je originalno, i okruženje, i simbolika predmeta nepromenjena ko zna koliko vekova.

Okrećem desetine molitvenih doboša dok obilazim oko hrama. Tada molitveni svici i molitva u njima ide prema nebu. 

Majstori struži građu povlačenjem pile između sebe. Slike iz mog najranijeg detinjstva.

Sutradan prašnjavim putem produžavamo dalje penjući se ka prevoju Lalung La 5150m  Peščana brda Tibeta, u pozadini snežni grebeni Himalaya. Svaki trenutak je za slikanje i uživanje u nestvarnim predelima. Ovakvih pejzaža nema nigde na Svetu. U dolini pored rečice njivice raži. Po neki zaseok sa desetak kuća. Sela su udaljena međusobno bar desetak km. Žive raštrkano na velikom prostoru. Oko 7 miliona ljudi na površini Francuske, Nemačke i Beneluksa zajedno. Nema velikih gradova; gradići do hiljadu ljudi.

I sve višlje i višlje do prevoja  Lalung La 5150m, kapija Tibeta sa brojnim budističkim molitvenim zastavama, Panorama, daleki vidik, Sa leve strane Šišapagma, sa desne Cho Oyu, Mt Everest. Osetio sam malo redak vazduh. Nema trčanja.

Na ovaj prevoj mogu izaći samo Toyota džipovi i TATA kamioni (indijska Ratan Tata company)

Video sam bicikliste kako velikim naporom dolaze iz suprotnog pravca. Predivna je tura biciklom Lhasa – Kathmandu, samo za najače.

Spuštamo se u Tingri 4350m. Jedna ulica sa tezgama, ulična prodja svežeg mesa, bakalnice gde okolni seljani kupuju namirnice, kućne potrepštine. Tibetanska nošnja, kike i crvene kićanke u kosi.

I mi se cenjkamo, kupujemo tibetansku robu, nepotrebne gluposti, praporce za uspomenu.

Džip ulazi u ograđeno dvorište sa zidanim bungalovima. Zid nas štiti od ogromnih pasa lutalica.

Svideo mi se okrugli so u restoranu, za koji smo svi seli. U sredini je mali okrugli rotirajući stočić. Kad donesu hranu spuštaju činije na mali okrugli sto, koji okrećemo, privlačimo jelo koja nam se sviđa. U sredini je velika činija sa 2-3kg pirinča. Donose činijice: pilećeg gulaša, prženih krompira, barenog kojekakvog povrća, salate. Naše činije stoje na većem stolu; jedemo štapićima. Mali središnji stočić se neprestano okreće, jer neko uvek nešto povači prema sebi.

Začudilo me kako je svako zrno pirinča zasebno, a ne slepljeno. Meni se pirinač uvek ulepi i spljeska. Stao sam na vrata kuhinje i gledao kako kuvaju pirinač. Kada ga skuva u loncu, recimo 3kg, nad velikom sudoperom jednim potezom sav taj vreli pirinač u sekundi izruči u veliku cediljku, đevđir. Drugim potezom u sledećoj sekundi preko tog vrelog pirinča prelije 3 litra hladne vode. Onda pirinač preručuje u posudu za serviranje. Ni vreo ni hladan, taman.

Sutradan produžavamo put, i posle bar tri check pointa i provere dokumenata, spiskova putnika, dolazimo u Low BC u podnožju Cho oyu; i tu je kraj puta. Pravimo privremeni logor sa šatorima za jednu noć. Već smo u pograničnom području blize granice sa Nepalom. Odatle se karavanskim putem preko prevoja može doću u Namche Bazar.

Šetam, razgledam okolinu i odjednom gledam incident. Veliki kamion od 12t nosivosti (koji je dovezao svu našu ekspedicijsku opremu), polaku rula nizbrdicom, bez vozača u kabini, pravo na podignute šatore. Nastaje vrsika očevidaca. Ljudi istrčavaju iz šatora. Video sam na 10-15 sekundi koko jedan istrčava i da mu je kamion pregazio šator. Bar 3-4 šatora je uništio. Onda se ustremio na poluloptasti dining tent, iz koga su takođe ljudi panično iskakali. Potrčao sam prema šatoru, sa doktorskim osećajem da pritrčim u pomoću. Kamion se zario u njega do pola i odjednom ukočio. Prišao, sam, povirio unutra. Srećom nije bilo povređenih. Dvojica su pobegli u dno šatora i srećom ostali živi. Pogledao sam šta je to zaustavilo kamion i video pod prednjim točkom, do pola zarivenu u zemlju, plinsku bocu od 25 litara. Sledio sam se. Da je to eksplodiralo ne bi me više bilo. Prošetao sam okolo da malo dođem sebi. Srećom niko nije stradao. Polomljeni su italijanski šatori. Počeli su satelitski pozivi, panične pritužbe, jer je pitanje da li sa takvom štetom mogu nastaviti ekspediciju.

Opšti žagor u celom kampu. Posle oko 2 sata dolazi policijski džip, verovatno istražni sudija; slikali, razgovarali sa našim vidičima; naravno tu je bio i vozač kobnog kamiona koji nije podigao ručnu; ispitivanje, zapisnik; izjave svedoka, oštećene strane Italijana. Sve je jasno kako se to desilo, šta je uništeno i posle najviše sat vremena proces se završio. Policija je povela vozača u zatvor. Presuda na licu mesta. Dobio je tri meseca zatvora. Sudski proces je završen. Verovatno je to bio istražni sudija. Doneo presudu. Brzo i efikasno. Ni pritvor ni istraga nego presuda na terenu. Onda sam shvatio: pa logično. Da oni njega sad puste, on može otići u drugi kraj Kine i da ga ne nađu 10 godina. Ovako odmah zatvor. Verovatno ima pravo da se žali, da traži advokata, da mu smanje presudu. Jasno, jednostavno, efikasno, praktično. Sve se završilo za tri sata. Bio sam u zbunjenom šoku.

Sutradan ujutru došao je karavan od 50-ak jakova i svu opremu nekoliko ekspedicija natovario za dan pešačenja do Cho oyu BC. Prizor je filmski; ortodoksni tibetanci sa snažnim jakovima sa kićankama na rogovima i molitvenim zastavicama na samarima. Karavan se lagano kretao ivicom glečera. Opčinjen lepotom snežnih vrhova slikao sam sve redom, a takvih vrhova od 6000m ima bezbroj u Himalajima.

Preko 7000m ima oko 1000 vrhova. Pitao sam našeg engleskog organizatora Henry Todd: kako je ime vrha? Odgovorio je: No name. Basko je dodao: Da je nama jedan ovakav pa da se ku.čimo. Pravili bi smo se važni jer kod nas niko to nema. A ovde je to sasvim obično i niko ne primećuje prelepi snežni vrh od 6000m.

Jakovi su pili vodu iz glečerskih jezerca i otišli direktno u BC. Lagano smo napredovali. Usput smo napravili bivak i prenoćili jednu noć. Sledećeg dana produžili smo za BC 4900m

Cho oyu BC  4900m

Izabrao sam mesto za šator. Onda se pojavio neki matori lik, sa namerom da me otera, jer je to ‘njegovo mesto’. Narogušio sam se: ma koje tvoje mesto. Prvi sam stigao. Idi postavi šator gde hoćeš.

Malo se raspravljao, nisam ga sve razumeo; onda je otišao. Lokalci su bili iznenađeni mojim postupkom. Posle su mi rekli da je to neki čuveni lik. Nisam ni kapirao ko je to. Ma baš me briga. Nisam se zabrinuo; bio sam u pravu, došao sam prvi. Našao sam lepu livadicu taman da na ravno postavim šator i imam prostora okolo. Obronak glečera je sami kamenjar. Oni su se parkirali pedesetak metara dalje i malo niže. Tokom ekspedicije sam shvatio da je to Russel Brice vlasnik prestižne najprofitabilnije agencije Himexp, kome je to 5-6 put da vodi ekipe na Cho oyu. Za Discovery je radio filmove o Himalayima. Na sastancima leader-a imao je glavnu reč oko postavljanja fiksnog užeta, plana uspona.

Bazni kamp je polako nicao, dobijao oblik, magacinski šator, toilet, šator za kupanje, šerpasi su postavljali svoje šatore.  Do mraka smo se nekako organizovali. Za večeru nam je Nurbu kichen boy servirao nazovi ‘picu’. Zapravo liči na picu, natrpana odozgo šta su imali.

Sutradan smo odmarali, sređivali svoje stvari, pripremali opremu.

Šator sam delio sa Petrom Pećancem.

Došli smo među prvima u BC. Narednih dana su pristizale druge ekipe.

Na glečerskim dinama smo vežbali uspon, absajlovanje. Svima nam je ovo prvi uspon na 8000m.

A onda je pao sneg, nešto malo.

Zakazana je puđa; došao je lama; dan je svečan; brijanje, oblačenje za slikanje. Opremu sa šiljcima (dereze, cepin…)  donosimo na molitveno mesto da ih lama osvešta. Sprema se svečani ručak.

Iznad mog šatora čuče tri kineska vojnika, sumnjičavo posmatraju šta se dešava; domunđavaju se; šerpasi im nešto objašnjavaju; Nurbu tibetanac ne izlazi iz kuhinjskog šatora i ne učestvuje u verskoj ceremoniji. Posle sat dva su otišli. Samo su kontrolisali, nisu nas ometali. Religija nije dozvoljena.

Lama čita, šerpasi služe tibetanski čaj; to je crni čaj sa maslacem od jakovog mleka. Za hladnoću, nadmorsku visinu, nema bolje. Kaloričan, daje energiju, greje. Dobro raspoloženje. Servirani kolači, uštipci, ugrejan kompot, suvo voće; jedemo, slušamo molitvu. Nije stroga disciplina. Traje bar sat vremena, može da se ustane, prošeta, tiho priča, vrati na mesto.

Onda svi uz molitvu tri puta bacamo uvis prema puđi zrna pirinča, zatim ovseno brašno; brašnjavim prstima trljamo se po licu, brašnom trljamo jedni truge, tako umazani smejemo se. Svi su tu: Bola BC sirdar, Nima kuvar, Ang kami vođa šerpasa, svi šerpasi, kuvari.

Grupna slika ispred puđe; osmesi na licu; uspon na Cho oyu može da počne. Lama je zamolio planinu za blagoslov (nadamo se uspešno). Ponosno se slikam ispred puđe sa cepinom u ruci. U pozadini planina Cho oyu. Molećivo i sa strepnjom je pogleđujemo bezbroj puta svakoga dana, diskutujemo putanju, a još uvek ne znamo tačno kuda ćemo penjati. Deluje da se može popeti. Postoje dve poprečne stenovite žute ‘grede’ koje se čine teže deonice; ostalo je tvrd sneg; Povremeno sa zebnjom u grudima čujem lavinu. Pogledi su česo uprti prema vrhu. Slikamo je desetinu puta u sva doba dana; kako izlazi sunce, kako zalazi sunce, sa oblacima, vedrim nebom, jakim vetrom i pramenovima snega koji nosi sa vrha kao fabrički dimnjak, često sa puđom i molitvenim zastavama u prvom planu.

U Dining tentu je vedra atmosfera, tu jedemo, pijemo vruću vodu iz termosa, pravimo čajeve,  slušamo muziku, šalimo se po ceo dan, družimo, pričamo, pripremamo opremu, razmenjujemo iskustva.  

Kamp je lep i noću pod zvezdanim nebom Himalaja, kada šatori svetle u raznim bojama obasjanim lampama.

Sledećeg dana krećemo u C1 6400m spavanje, zatim uspon prema C2 7100m pa dokle stignemo;

i nazad u BC. Šerpasi nose šatore, primuse, a mi ličnu opremu za dva dana, a Marko snow board. Mi nosimo oko 10-12kg a šerpasi, tibetanci porteri oko 30-ak kg.  Prestižu nas.

Lepo je kad se kreće. Uživanje u sve lepšim pogledima Himalaya. BC se gubi iz vida.

Opominjemo jedni druge da pijemo vodu, da ne bi dehidrirali.

Prelazimo na stalni sneg. Postavljeno je fiksno uže.

Iznad glava lete Himalajski gavrani.

Kada smo stigli u C1 već su postavili šatore. Desetine šatora; Mokri znojavi odmah smo ušli unutra.

Lepo sam spavao.

Sledećeg dana obuvamo čizme za vrh, dereze, i užetom žimarom, osiguranjem karabinerom, penjemo prema C2. Popeli smo oko 1/3 puta do oko 6600m, isprobali opremu, obnovili tehniku i po lepom vremenu oko 11 sati vratili se u C1. Pokupili stvari i do popodne sišli u BC. Uspešan dan, lepa šetnja. Svi smo OK.

Narednih dana odmaranje, šale, lepa atmosfera.

Onda obuka sa kiseonikom; podešavanje maske, rad sa regulatorom, svi probamo više puta, treniramo; biramo masku koju ćemo koristiti za vrh, da li dobro prianja; zadužujemo svako po jednu; ako je izgubimo, platićemo dodatno. Već ozbiljni izrazi liza, nema više z.z.nja.

Onda popodne Kitchen boy Nurbu kaže: da dok on radi u BC i zarađujem pare, njegova žena sa mužem obrađuje zemlju, čuvaju decu (?!) Zanemeli smo. Ne razumemo; da li se pogrešno izrazio. Ne, tačno je rekao; ponavlja isto. Počinje smeh, ne razumemo; on je zbunjen zašto se smejemo. Šta je pogrešno rekao? Šerpasi pojašnjavaju: na Tibetu žene mogu imati dva muža. Postoji poliandrija. Njemu je to normalno i opušteno priča o tome. Sav njegov svet je ovo ovde gde je to uobičajeno i ne poznaje neki drugi svet. Slušamo sa nevericom. To nam malo pomera predrasude u glavi. Diskutujemo; u Indiji su kraljice imale po više muževa. Pa i u Egiptu je Kleopatra imala više muževa. Priča je podigla atmosferu; Mi znamo uglavnom za poligamiju, a eto ovde je poliandrija. Celoga dana veselo o tome pričamo. Pa dobro, ljudima je to normalno, pa neka. Žene se uglavnom udaju za dva brata. Razlog je ekonomski, da se imanja ne bi delila. Deca su zajednička. Veselo.

U kamp dolazi tibetanac sa žičanim muzičkim instrumentom; peva nam njihove pesme. Sve je apsolutno autohtono, nezaboravno i neponovljivo bilo gde niti na bilo kom mestu. Uživao sam slušajući Himalajskog domaćeg umetnika. Prodaje nam tibetanske amajlije, brojanice, ćilibare. Ekspedicija su: novi predeli, novi ljudi, drugačiji običaji, nova muzika, nova hrana… i svega toga takvog nema nigde na drugom mestu na svetu. Na ovako mesto čovek ne može doći ni kao turista, već samo kao planinar. Granica je na 2km od BC i trebaju posebne dozvole da bi se bilo ovde.

Dani prolaze; pripremamo se fizički i mentalno za završni uspon.

Pratimo prognoze; kada će doći period lepog vremena. Svako već ima svoju neku verziju plana uspona. Diskutujemo. Tenzija, nervoza pred uspon raste.

Onda je pao veliki sneg. Oko 60-80cm je prekrilo BC. Otrpavamo šatore da ne bi kolabirali; pravimo putanje za kretanje. Počinje briga; gore je palo možda 2m snega. Povećava se rizik lavina. Narednih 7 dana ne može biti uspona, dok se vreme ne stabilizuje, dok se sneg ne slegne. Verovatno je zatrpao fiksu užad. Možda će morati ponovo da se fiksira put za C2. Počinje nervoza, neizvesnost. Nekada se danima čeka lepo vreme, vreme prođe i vrh se ne popne. I to se dešava.

Vejalo je celu noć i ceo dan. Dragana je napravila Sneška Belića; obukla mu svoju crvenu perjanu jaknu i slikala se sa Nurbuom držeći ga za rukave. Englezi su napravili duguljastog visokog sneška, stavili mu flašu piva uz desnu ruku, štap za hodanje u levu ruku.

Sutradan se razvedilo, zasijalo sunce. Počelo je grudvanje, međusobno, a onda ekipno između nas, engleza i Raselovog tima. Letele su grudve po BC sa svih strana.

Onda ekipna slika na stazi da se vidi sneg iznad kolena.

Cho oya nas posmatra kroz izmaglicu.

Još nekoliko dana čekanja, dokoličenja. Zato čovek na ekspediciju treba da ponese dobru knjigu, dobru muziku, da mu se ne bi crne misli vrzmale u glavi.

Kupanje; najbolje u podne, jer je na jakom suncu temperature u šatoru preko 30*. Naručim kofu tople vode, lončiram se stojeći, obučem slojevito, pretrčim do šatora, posedim u njemu 2 sata dok ne osušim kosu. Najveća je briga o zdravlju, ostati zdrav u ovim surovim uslovima. Ako se razbolim, gotova ekspedicija, sav ovaj napor, vreme, novci, uzalud.

Posećuju nas desetine tibetanskih fazana, u potrazi za hranom. Iza kuhinjskog šatora uvek se bacaju ostaci hrane. Ovde ne jedu hranu od juče. I ako je noću hladno i hrana bi mogla ostati za sutra, video sam kako naši kuvari a i tibetanci uveče bacaju preostalu hranu. Poješće životinje.

I dolazi dan polaska na vrh

Pred polazak pravimo krug, veliki zagrljaj, pomolimo se na puđi i demo gore.

Zebnja u srcu, da li će sve biti ok, kakav ću se vratiti.

Poznata staza za C1. Sada je sva pod snegom.

Ka C2, sneg se stvrdnuo, dereze dobro hvataju, novo fiksno uže. Sve je ok.

Sve višlje. Obilazimo velike pukotine, Ima veoma strmih uspona, opasnih traverzni, koje se pretvaraju u gotovo vertikalni uspon.

Pazim da ne pogrešim, da uvek karabinerom budem fiksiran i ne odletim u podnožje.

Prolazimo ispod nekih seraka koji vise nad glavom; valjda neće baš sad pući i zatrpati nas.

Negde stojim na pola stopala. Ide, napreduje.

Zadišem se. Osećam redak vazduh, kiseonički deficit; pravim dva udaha/izdaha pa korak; ide polako.

Stižem u C2 (oko 7100m). Sunce se primiče zalasku.

Ona kamena žuta greda je sada blizu.

Ujutru nastavljamo dalje prema C3 (7500m)

Ima oko stotinu ljudi, Idemo svi zajedno. U našem sportu vlada solidarnost, pomažemo jedni druge, ne napadamo, ne fauliramo, ne driblamo, ne varamo jedni druge i ne takmičimo se, kao u drugim sportovima. Sasvim je sve jedno da li vrh popneš prvi ili poslednji. Samo se važi da li si bio na vrhu. Sam ne mogu popeti vrh bez pomoći drugih ljudi, samo svi zajedno udruženim snagama.

Lepo je vreme, vidi se cela kolona koja se polako pomera prema C3, tik ispod ‘žute grede’.

Dolazim u C3 oko 16 sati. Šerpasi su namestili šatore. Odmaramo po 4 u šatoru, rehidriramo se, nešto malo prezalogajimo, leškarimo do oko 21 sat, a onda sa čeonim lampama krećemo na vrh.

Prva žuta greda, oko 7-10m kamena i kamenog leda; dereze proklizavaju, ne hvataju, korak je nesiguran. Stežem uže, žimar, i prolazim.

Do seledeće žute grede stabilan tvrdi sneg, siguran korak; veliki minus, verovatno oko -30-35*. Kiseonik radi.         

Razmišljam: Upravo sada je u Kragujevcu svadba u hotelu Šumarice. Udaje se koleginica doktorka sa odeljenja. Oni tamo sada igraju, vesele se, jedu pečenje, torte, smeju se i uživaju. Da sam tamo i ja bih bio sa njima, igrao sa medicinskim sestrama, sa društvom sa posla. Ovako ‘grbem’ uz Cho oyu, korak po korak, dišem na kiseonik, jedva da sam danas nešto jeo, keks, suvo voće. Pomislim: To je ljubav prema sportu.

Ljudi teže ka uživanju, a ja ka ispitivanju granica svoje izdržljivosti, izazovima svoje hrabrosti. Mislim da teške okolnosti od običnih ljudi prave jake ljude. Da izazovi jačaju volju, kontrolu samog sebe.

Onda druga ‘žuta greda’. Oko 30-ak m kompaktnog kamena, čvrstog leda, kakav samo može biti na ovolikom minusu; dvadesetak ljudi na fiksnom užetu u kuloaru, jedan za drugim; kreće se brzinom najsporijeg čoveka. Sa povremenim zastojima. I to sam prošao.

Onda skrećemo udesno; sve manji i manji nagib. Trebalo bi da bude sve lakše. Nešto blokira; maska kao da pravi vakum, dišem, ali kao da kiseonik više ne ide. Nemam koga da pitam; Ang Kami je ispred mene, možda već na vrhu; u stvari idem sam. Usporavam korak i idem. Mislim da penjem bez kiseonika. Nekome od naših sam se požalio; nije mi rešio problem. Uspon postaje sve blaži, dolazim na zaravan stotinka metara u krug; to je vrh Cho oyu 8201m. Plato. Raštrkane grupice prethodnika. Sedam na ranac, skidam masku; lakše mi je bez nje. Slikam se sa Markom i Baskom. U daljini se vide Mt Everest i Lho tze.

Prvi put sam na vrhu preko 8000m. Marko prilazi: Čele čestitam; Takođe, svi smo popeli.

Pasang Dawa radio vezom javlja BCu ko je sve popeo.

Petnaestak min odmora i silazak. Opet nekako polako.

Na ‘žutoj gredi’ mi spada dereza; srećom nije odletela. Očajan sam. Veoma strm teren, ne mogu se saviti, sve je zaledilo, led na mojim čizmama, dozivam šerpasa, nema ga. Hvata me panika. Molim ljude koji prolaze da mi pomognu. Posle 4-5 njih, jedan je stao ispod mene, okrenuo se prema mojoj nozi, otkačio zadnju oprugu, namestio mi zub na vrhu čizme, zategao zadnju stranu učvrstio derezu za čizmu. Spasio mi. Bez dereze bih poginuo. A onda maler. Taj lik se okliznuo i poleteo nadole  15-ak metara. Bio je vezan za fiksno uže. Udario je u penjača na užetu. Srećom niko od njih se nije povredio, ni ovaj što mi je pomogao i ovaj u koga je udario. Malo su se ljutito prema meni okrenuli, u smislu: neposobnjakoviću jedan. I ubrzanim korakom produžili nadole. Ni kasnije u BC nisam saznao ko mi je pomogao. Hvala mu veliko. Ljudi pomognu zbog svoje dobrote, po cenu da sebe ugroze.

Produžio sam polako i preplašeno da mi se opet ne otkači dereza. Oprezno kao po ‘jajima’.

Stigao sam u C3. Nije bilo šatora; šerpas ga je razmontirao i odneo. Ostavio je razbacane moje stvari po snegu. Seo sam da odmorim, i malo se nakoso naslonio na ranac i zadremao. ‘Samo 5 minuta’ Taman sam zaspao, osetio sam da me neko drma za rame, neka gospođa me budi, poziva da krenem dalje da ustanem. Shvatio sam da tako dolazi bela smrt. Sakupio sam snagu ustao. Nisam mogao spakovati ove stvari koje su i drugi za sobom ostavili. Strah me je bilo da to tako ostavim u planini, jer vlada verovanje da te takva ‘karma’ može prati i kazniti na dugoj planini. Našao sam beli džak, sve razbacane stvari, moje i tuđe sakupio, potrpao, zavezao u džak i privezao ga za svoj pojas. Ne mogu nositi toliki teret; suljao sam ga niz padinu kao sanke. Nosio sam i bocu kiseonika. Opet polaku sišao sam u C2. Snaga mi je bila na ivici. Verovatno ni vode više nisam imao, da sam dehiodrirao. Produžio u C1. Tražio sam da neko dođe iz BC u C1 da mi pomogne sa ovolikim stvarima. Došao je jedan kitchen boy i sneo mi gotovo sav tereta. Spasao me. U BC sam mu dao tip.

Svi smo bezbedno sišli. Po neko je imao manje promrzline na prstima nogu. Čim sam se napio vode bio sam sasvim ok. Dva dana odmora dok dođu jakovi iz sela da potovare naše stvari i spuste ih do puta. Oporavio sam se za dan.

Nisam ni razmišljao: Vrh sam popeo na moj rođendan 4. Oktobra  2006. Verovatno mi je i to podsvesno  bio dodatni motiv da uspem. Božija volja mi je pomogla da se zdrav vratim. Dok sam peo samo sam pazio da ne napravim pogrešan korak, jer je između sreće i tišine, samo korak

Došli su jakovi. Trekingom ceo dan silazimo do puta.

Uz put smo jeli i pili tibetanski čaj u jednom vojničkom šatoru, adapitanom u privremeni restoran. Hranu je spremala vredna gospođa; jedan tibetanac je konobarisao, a drugi tibetanac je prinosio gajbe, prodavao đinđuve. Jedno dete se između igralo; svo troje su pazili na njega. Učinilo mi se da je to poliandrija u praksi.

Kada smo došli do puta, čekali su nas džipovi. Vozač je nešto bio ljut, kažiprstom lupao po ručnom satu. Drugi vozači takođe. Posle sam shvatio da smo kasnili 3-4 sata. Pantomimom smo objašnjavali da nismo mi krivi, nego tibetanci koji su tovarili jakove. Uskoro će mrak i oni ne mogu da stignu da nas odvezu do Nylama, jer neće po mraku da voze niz planinu. Moramo spavati u Tingriju, gde je smeštaj daleko lošiji, nama a sigurno i njima. Po mraku smo stigli u Tingri. Soba je imala rupu na plafonu, za gledanje zvezda. Srećom na Tibetu gotovo ne pada kiša. Imao sam ventilaciju

Sutradan smo sišli u Nylam. Vozili su ne samo po putu nego i po prečicama kratili serpentine strmo nizbrdo po livadama. To zaista ne može noću da se vozi. Nylam nam se činio grad. Asfaltirane ulice. Onda Zangmu, Tato Pani, autobus za Katmandu.

Onda je šef agencije Himalayan guidnes Iswari Paudel napravio zajedničku svečanu večeru za nas, sve šerpase i zaposlene njihove agencije. Pun restoran. Basko je obećao da će kupiti jagnje. Platio je šerpasima da kupe jagnje; srede, ispreku. Doneli su ovale sitno iseckanog mesa tanko kao giros posluženo sa čačkalicama.  Otkud oni znaju kako se seče pečenje.  Smejali smo se celo veče, nabadali jagnjeće pečenje čačkalicama. Svi smo omršali bar po 3-4kg i sve smo pojeli.

Onda pakovanje i povratak kući.               

Ekspedicija je uspela kada se zdrav i veseo vrati kući